Вукашин Лутовац: Погледи


 

Вукашин Лутовац, слободни мислилац и независни истраживач. Живи и ради у Београду.
Од 2008. до 2015. године Уредник и оснивач интернет часописа „Тврђава“, од 2010.до 2016. године Координатор Евроазијског савеза омладине у Србији. Оснивач неколико фанзина и листова који су се бавили алтернативним идејама и погледима на свет.

 
Lutovac1
 

О традицији и култури

 

Традиција више не постоји. Не постоји јер није жива, механизована је и вештачка. Комерцијализована је и уновчена. Прилагођава се модерним трендовима и потребама тржишта. Имала је за циљ да очува директну везу народа са његовим великим и храбрим прецима. Она је одржавала систем вредности и образац понашања народа. Ми данас немамо систем вредности, док образац понашања нам није традиционалан. Постоје још увек позитивни примери у религијским, војним и појединим политичким и државним круговима. Са губитком традиције и опадањем религиозних вредности губи се морал и сама етика слаби. Свакодневни злочини и кривична дела која се дешавају свакодневно нам то најбоље говоре. Статистика говори да су они све суровији и свирепији. За себе не могу рећи да сам у потпуности традиционалиста јер се не придржавам обичаја и ако све више у свом животу желим да испољавам традиционалне вредности попут поштења, части, морала и имам поштовања за историју и културу наше земље. Морамо из наше традиције узимати за пример у свакодневном животу врлине наших великих предака Милоша Обилића, Цара Лазара, Св. Саву, Живојина Мишића… Много је примера и због тога морамо се трудити да култ наших предака не гајимо само у дигиталном свету и на робним маркама што је све популарније него и у животу гајећи врлине, тежити ка правде, истини, развијати способности пожртвовања и борбу које не познају препреке и границе. Како је Јован Цвијић говорио у својим беседама „развијати идеализам најчистије врсте“. Цвијић је те велике врлине сматрао за основ стварaња праве цивилизације, а нас који смо спремни на пожртвовање и борбу би требали сматрати носиоцима тих цивилизацијских вредности и жртвама.

 

Пре пар година сам читао Хомеинијеве ставове о култури, био сам толико надахнут његовим мислима да сам још под утиском да један човек може имати такве закључке и мисли… Тада сам дошао до закључка да све полази од културе и да је она за једну земљу и једну цивилизацију од пресудног значаја. Ако ми Срби желимо бити носиоци цивилизацијских вредности морамо развијати културу, морамо се борити и изборити против ткз. популарне културе. Тада, пре пар година, сам и саставио један манифест који сам наменио за свој часопис који никада нисмо штампали а данас га желим користити у свом личном животу, увек сам маштао о нечем великом за шта је потребна жртва. Још данас је то у мојим мислима и сновима.
Све почиње од културе, све је везано за њу, спознаја природе, човека, историје и начин живота. Сваки систем уколико жели бити моћан мора да реформише и прочисти људска схватања и разумевања, и створи позитивне вредности и етничке норме, то је предуслов вођења друштва ка уздизању.
Језик је главни канал и најважнији медијум преношења културе једног народа. Све моћне државе путем ширења свог језика другим народима подмећу своју културу, моду, обичаје, норме, културолошка и социјална убеђења.

 
glagoljica
 

Култура је најзначајнији феномен, пошто је повезан са људском нарави и формирањем личности. Културолошко питање у овом тренутку мора се сматрати првим проблемом ове земље. Уколико култура земље не буде реформисана, враћена својим трaдиционалним вредностима и њени корени дубоко учвршћени у самом језгру друштва, успеси у свим областима неће бити омогућени, и нећемо се моћи надати коначном циљу. Наше културне и интелектуалне способности морају давати здраве и зреле плодове, у супротном морамо посумњати у квалитет наших способности. Наше културолошке способности морају бити 100% делатне. Наша културолошка делатност је значајнија од економске. Култура значајно утиче на економски фактор, она утиче на све, па и на квалитет раста и развоја. Ми морамо бити ствараоци нечега великог, то је наш циљ и наша судбина. Ово сам записао пре пар година после читања Хомеинијевих ставова о култури. Његове мисли и поуке су ми послужиле као инспирација и надахнуће.

 

Ми данас имамо слободно тржиште и у области културе, за свачији укус. У народу преовладава оно најпримитивније. Ипак се не можемо жалити на то да нам је култура у лошем стању. Држава води рачуна и улаже у културу. Све приче које чујемо да се музеји затварају, да нема довољно квалитетних културних догађања, да нема довољно зборника и литературе, институција, удружења итд. су обичне злонамерне лажи. Свега тога има и све то је доступно свакоме по прихватљивој цени, чак и бесплатно, ономе ко има жељу и определи се да стане на страну истинске културе и уметности. Нпр. на Коларцу има бесплатних предавања и концерата различитих тема. Постоје здрави корени за све већи културни напредак друштва.
Ја сам надахнут европском културом и цивилизацијским достигнућимa наше расе која је дала тако велике уметнике и геније попут Моцарта, Баха, Бетовена, Мокрањца…како у области музике тако и у свим другим областима…

 

О религиозности и моралу

 

Религиозност је кроз историју била важан фактор човековог живота и носилац великих промена а да се и још данас људи баве њеним дефинисањем. Већина религиозних и сами не знају да одговоре на то питање шта је религија и због чега је она значајна. За религију нема дефиниције и на њу се не може дати тек тако обичан одговор јер она и није постала жељом људи. Она се мора осећати. Као да је она одувек била „овде“. Римски песник Вергилије је казао „бирајући Богове ми бирамо судбину“, могли би из тога извући да ми бирајући религију бирамо и наш животну пут, уколико смо заиста привржени и одани религијским начелима те религије. Религија је животна моћ. Моја личност је подељена када је религиозност и вера у питању, у 29. години сам крштен у Српској православној цркви својом жељом и великим духовним надахнућем, тежим ка томе да будем религиозан, а постоји и она друга страна која вуче ка митском, пантеистичком, анимистичком и паганском. Такође сам велико духовно надахнуће наилазио и у Шиитској филозофији. Имам осећај да у целом мом животу ниједна страна неће успети да превлада.Што није нешто што треба да чуди и забрињава, исту дијагнозу је сам себи поставио и велики геније Карл Густав Јунг.Из тог разлога морам у прилог овог одговора убацити и један цитат Николаја Велимировића:

 

„Кијевски Перун са сребрном главом и златном брадом, рујански Световид са четири главе под једном капом, олимпијски Зевс и египатски Озирис, Шеол и Нирвана, Валхала и Адес, пагоде и храмови, жртве и обреди све су то творевине религије, које су делом пропале а делом још и данас живе, прилагођене и асимиловане новим религијским творевинама. Но моћ, која је те творевине у свет донела, религија, одржала се кроз сва времена и све промене као и носилац те моћи – човек.“

 
hram
 

 

 

О идентитету

 

За човека би идентитет требало да представља кључно питање. Сви ми, свесно или несвесно се „тражимо“, односно градимо на неки начин свој идентитет. Идентитети, били они индивидуални или колективни једнако су важни. Разне комбинације су могуће. Могуће је да индивидуални идентитет буде угушен колективним, или да колективни буде занемарен. Углавном се под колективним сматра национални идентитет, али под колективним се може сматрати и припадност одређеној религијској организацији или некој другој организованој и бројчано јачој групи. У данашњем добу је све већи број оних који занемарују колективне идентитете и стварају личне идентитет које граде на основу својих појединачних искустава и погледа на свет. Они не морају бити чланови били које организације или групе. Народ и религија све више губе свој значај у социјализацији и идентификацији младих људи. Традиционалне институције губе битку и у фази су слабљења. Национални идентитети чији је носилац држава још увек задржавају своје централно место у човековом животу. Где је присутан конформизам у све већем броју случајева. Идентитет је многолик и није непромењив. Онај ко нема идентитет, не може имати ни поглед на свет и бранити своје ставове.

 

За мене једнако је важан национални и индивидуални идентитет, ипак изнад њих стављам биолошки идентитет. Свој биолошки идентитет градим на чињеници да сам белац, припадник Беле расе. На то требамо бити посебно поносни. Док је национални идентитет данас све испрофанисанији и сведен у некакве политичке оквире, етнички идентитет је вечан и трајан и у овој глобалистичкој и мондијалистичкој трци он највише губи. Етнички идентитет је и најтачнији и најсвеобухватнији јер он подразумева одређену територију, културу, обичаје, језик, традицију и религију. Етнички идентитет је за мене од великог значаја. Док индивидуални тек покушавам да градим према својим афинитетима, како идеолошким, тако и културним.