Историја евроазијског обједињавања


 

Као прва евроазијска држава (ако не рачунамо освајаче који више припадају миту него историји) може се узети Персија у време владара Дарија и Ксеркса. Међутим, нећемо кренути од Персије зато што ћемо овде прихватити збрку коју су у историји и географији начинили Грци користећи своје појмове. Видећемо како ова збрка може дати креативан исход...

Александар Македонски је несумњиво евроазијски освајач. После сређивања ситуације у Европи (тј. на Балкану) он туче и осваја Персијско царство. У својим освајањима поново улази у „Европу“, према грчким историчарима – са друге стране. Реч је о томе да је он прешао Сир Дарју (антички Јаксартес), којег су Грци назвали још и „азијски Танаис“, а такође и „азијски Кавказ“, односно Памир. Према њиховом поимању, са друге стране је била Европа. Међутим, онај „европски“ Танаис је заправо Дон, а иза њега су Грци сматрали да је Азија. Тако би се иста земља (између „азијског“ и „европског“ Танаиса) могла сматрати истовремено Европом и Азијом, што одговара ономе што смо већ назвали „пресек“.

Од већег значаја од самих Александрових освајања је чињеница синтезе грчке и источњачке културе у једну – што ће остати кроз цело раздобље хеленизма. Овакво обједињавање је оно што ћемо назвати обједињавањем евроазијског простора кроз Rimland, дакле рубну област, а не из средишта. Али кога је Александар срео кад је прешао „азијски Танаис“?

12746564_10204483180794544_58447891_n

 

Скити су први познатији становници широких евроазијских степа (пре њих се помињу Кимерци на знатно ужем простору). Они Александру поручују: „Наша држава се граничи са обе твоје државе – са европском и азијском. Размисли добро да ли ћеш нас имати за непријатеље“. Дакле, ово је несумњиво народ који суверено влада оним што ће се много касније назвати Heartland, не марећи нимало на арбитрарне поделе на Европу и Азију.

Георгиј Владимирович Вернардски (иначе син Владмира Ивановича Вернардског, чувеног руског геолога и творца идеје ноосфере) био је историчар близак ставовима евроазијаца. Његова прва књига историјске енциклопедије Русије (планирано десет томова) не бави се историјским Русима него народима који су настањивали степу пре појаве Кијевске Русије (турански, ирански и угро-фински народи – Скити, Хуни, Авари, Готи, Половци, Бугари, Хазари, Мађари...). Код нас је објављена "Кијевска Русија" (други том), а ми ћемо уложити напоре да се објави и овај први том. Треба уочити да и поред своје оригиналности и научних доприноса у низу друштвених наука, први Евроазијци прихватају нека полазишта бечко-берлинске историјске школе, па говоре о томе да карактер руског народа није сасвим словенски, узимајући као „несловенски“ елемент Ските. Међутим, име Словена не помиње се пре 6. века, а пре њих су на истим просторима живели неки људи – Скити и Сармати, стога је стриктно раздвајање под знаком питања. Узгред, имена Серби и Сирби јављају се код грчких и римских хроничара много пре помена Словена, и везују се управо за сарматска племена Алана.

12596466_10204483181314557_1215395748_nХазарија је велика евроазијска држава настала између Црног и Каспијског мора. Кијев је био њен вазал, док је на северу прва руска држава Каганат Рус (у њеном саставу је Новгород) несумњиво под великим утицајем Хазара. У раној евроазијској литератури Хазари се цене као евроазијски народ  док о државности Кијевске Русије не постоји тако високо мишљење – њу као ни „удеоне кнежевине“ не сматрају евроазијским државама; мада се Кијевска Русија уважава због верског и културног значаја – прихватања хришћанства. Хазарија је била савезник Византије (све до заједничког удара Руса и Византије на Хазаре) и сила која је спречила Арапе да овладају степама. Овде Хазарију не помињемо само због историјског значаја, него и због бројних теорија завере о „Хазарима“ као неким „владарима из сенке“ у данашњем свету. Сматрамо да неки људи свакако имају превише моћи, идеолошки смо против система који им то омогућава, а спекулације о њиховом пореклу, те без конкретних доказа клеветање постојећих или некадашњих народа сматрамо нечим од чега има много више штете него користи.

Савезник Хазарије до 11. века је још једна евроазијска држава – Византија. Она је пример обједињавања Rimland-а и могла би доста тога постићи да није практично од почетка изложена нападима са више страна, а од појаве ислама је у дефанзиви на тлу Азије. Значајна је не само због својих територијалних поседа и амбиција на простору Евроазије, него и због хеленистичког наслеђа које је (видели смо) синтеза Европе и Азије. После трагедије код Маницкерта 1071, јавља се у азијским пространствима само уз помоћ крсташа, који је освајају 1204. користећи унутрашње слабости. Византија је значајна због доследне примене империјалног принципа – као Други Рим, а њен цар ће и пред сам крај у 15. веку бити у стању да доследним схватањем свог ауторитета задиви своје европске саговорнике. Тада је на Западу већ пропао покушај да се такав ауторитет успостави око Светог римског царства, папство је однело превагу. (Империјална идеја није тема ове трибине, али мора бити поменута у контексту евроазијске државности.)

Међутим, најимпресивнији покушај евроазијског уједињења, спроведен суштински у само једној генерацији, дошао је из удаљених пространстава Монголије. Не само да су освојили највећу светску империју икада, дуго не знајући за пораз, него су Монголи које је повео Џингис Кан створили стогодишњи „Монголски мир“ током којег је, како се говорило, путник могао слободно да ходи степом држећи ћуп злата на глави, а без страха да ће бити опљачкан. Наравно да је дошло до оживљавања "Пута Свиле", па је Марко Поло 1271. кренуо на своју турнеју, да би у књизи "Милион" рекао како је у Кини под монголском управом „био у будућности“. Он је кренуо преко Предње Азије, док је било папиних изасланика који су на двор у Каракоруму кретали преко јужне Русије и централне Азије, дакле баш кроз област степа евроазијског Heartland-а. Ова област касније тоне у анархију распадом Златне Хорде и Тамерлановим освајањима. Тада Османлије монополишу трговину преко Предње Азије, па се из западне Европе (прво Иберијско полуострво) открива нови поморски пут до Далеког истока, и ово је практично почетак модерне таласократије. Иако је централизована Царска Русија успоставила контролу над тим областима (Heartland), трговина није могла да конкурише поморској технолошки све до пробијања железнице (Транссибирска 1907.) а практично све до актуелног обнављања „Пута Свиле“. Уочимо да управо железничко повезивање широких области Евроазије утиче да се код атлантиста све озбиљније разматрају геополитичке чињенице, па и да се конкретно ради на спречавању таквог повезивања (Први светски рат, револуција у Русији и сва каснија трвења...)

 

12746252_10204483181834570_1197837742_n

 

Евроазијци су другачије од осталих руских мислилаца посматрали време татарског јарма. По њима је управо тај период помогао Русима да успоставе инстинкте овладавања пространствима Евроазије, те је монголско државотворно наслеђе уз културне утицаје Византије основа руске државности и културе. Евроазијци су сматрали како су они руски кнежеви који су прихватили да буду литвански вазали и супротставе се Татарима пропали, док су управо монголски (татарски) вазали очували руски идентитет. У том смислу татарска победа над Литванцима код Ворскле (близу Полтаве у данашњој Украјини) узима се као добар догађај, иако су се ту и западни Руси борили против Татара.

Један од татарских вазала је град-држава Москва. Вешто служећи Татарима кад су јаки, а отимајући од њих кад су слаби, Московија је постала водећа у руском свету, те уништила свог дугогодишњег ривала Новгород, који се базирао на трговачким принципима. Са ослобађањем од татарског сизеренства, поклапа се пад Византије, па Иван III 1503. се проглашава за „цара свих Руса“. Тада је ударен темељ Империјалне идеје у Русији, јер московски патријарх каже „Москва је Трећи Рим, а четвртог неће бити“. Романови владају Русијом од времена смутње почетком 17. века, када су Руси народним устанком успели да избаце Пољаке и језуите. Век касније, услед сукоба са Турцима и Швеђанима, Петар Велики (кога први евроазијци не посматрају сасвим негативно) увиђа потребу модернизације, али позападњачивање владајуће аристократије је у следећим генерацијама све више удаљава од народа, док се изграђује држава као бирократска а не органска структура. Русија заиста овладава широким пространствима Евроазије (практично целом Евроазијом у ужем смислу), али се може рећи да је „изгубила своју душу“, барем ако гледамо владајуће слојеве од којих неки више приватно и не говоре руски. Азијски поседи (Сибир, централна Азија) се посматрају као придружени поседи европске државе, дакле као колоније, а не као нешто што је органски Русија. Тако Русија постаје суштински болестан организам, који није могао да преживи Први светски рат и револуција постаје неминовна. Такво је било мишљење првих евроазијаца, који се са идеологијом бољшевика нису слагали, али су њихову револуцију и власт сматрали нужним делом историјског развоја Русије.

У то доба, кад је руско царство већ уздрмано, непрегледним пространствима Евроазије (у Сибиру) тумара Јосиф Висарјонович Џугашвили. У својој бурној младости придружио се бољшевицима. Данас постоји различито третирање овог покрета. Дугин је склон да све њих, осим Троцког и још понеког, сматра национал-бољшевицима. Лично се не бих сложио с тим, мада и Лењину улази у заслугу што је Совјетски Савез наследио скоро целу територију Русије (осим западних делова, под великим европејским утицајем). Но, тек је са Стаљиновим обрачуном са доследним интернационалистима отклоњена опасност увођења латинице или групног брака, што су неки међу бољшевицима искрено желели.

Стаљинова политика „јачања социјализма у једној држави“ практично одговара ономе што су евроазијци, као и национал-бољшевици (Устрајлов) желели, мада знатно одлаже њихову визију да евроазијска идеологија смени комунизам. Комунизам је под Стаљином постао једноставно исувише јак. Стаљин није био евроазијац у идеолошком, али јесте у геополитичком смислу – уз Александра Македонског и Џингис Кана спада у три најзначајнија (фактичка) Евроазијца. Ако Русија више није Трећи Рим, јесте Трећа Интернационала (Коминтерна) и зато Дугин с правом приписује Стаљину импероградитељство. Најзад, Руси суверено владају Берлином (полапско-словенски Брлин), а захваљујући Стаљину ћирилица је прва стигла у космос. Или што би рекао Черчил „Он је своју земљу затекао са плуговима, а оставио је са атомском бомбом“.

12746273_10204483182074576_404458210_n

Свакако да је Совјетски Савез касније исказао бројне слабости. Да није тако, не би пропао. Нисмо склони преувеличавању „теорија завере“. Завера свакако јесте постојала, како у случају рушења Царске Русије, тако и у случају СССР, но да је наишла на здрав државни организам, завереници не би имали шансе. За крај поновимо само речи Владимира Владимировича Путина – Распад СССР је највећа геополитичка катастрофа ХХ века!

 

Из говора председника Скупштине удружења Ивана Вукадиновића,  на трибинама одржаним у Новом Саду и Београду.