Казахстан


 

 

Казахстан, једна од истакнутих чланица Евроазијске економске уније, налази се у средњој Азији. Површином је девета земља на свету, међутим велики њен део је слабо насељена степа, па је 62. по броју становника. Већи део историје простор данашњег Казахстана су насељавала номадска племена. До 16. века су се формирали Казаси као засебна група, састављена од три хорде. Руси су на овај простор први пут дошли у 18. веку, а до средине 19. века цели Казахстан је постао део Руске Империје. 1936. је основана Казашка ССР у оквиру територије Совјетског Савеза, и данашњи Казахстан је у њеним границама. Током 20. века Казахстан је био место многих совјетских пројеката, као што су Хрушчовљева "Девичанска поља", затим космодром у Бајконуру и полигон у Семипалатинску, примарна совјетска локација за тестирање нуклеарног оружја.

 

Пројекат "Девичанска поља" имао је катастрофалне последице – Аралско језеро је скоро престало да постоји због тог и сличних експеримената. Пројекат је иницирао Никита Хрушчов, који није цењен у евроазијским круговима. Циљ пројекта је био да се у СССР надмаши америчка пољопривредна производња до 1960, што није успело. Овакви пројекти показали су осећај инфериорности и комплекса у односу на капиталистички Запад – нешто што је било потпуно страно Стаљину и његовом времену. Међутим, Бајконур је у потпуности успео пројекат јер се космодром користи и данас у оквиру руског свемирског програма. Као и изграђени град око њега данас се налази под управом Русије (изнајмљени).

 

12735645_10204478915447913_605159213_n

 

Казахстан је прогласио независност 16. децембра 1991. године, као последња совјетска република која је то урадила. Дотадашњи комунистички лидер Нурсултан Назарбајев постао је први и досад једини председник Казахстана. Казахстан је чланица УН-а, ОЕБС-а, СЗО-а, Савета туркофоних држава, Партнерства за мир, Шангајске организације за сарадњу, ОДКБ-а, Заједнице независних држава и Евроазијске економске уније. Заправо је оснивање Евроазијске економске уније идеја председника Назарбајева која је изнета још 1994. у говору на московском универзитету.

1997. Казахстан се прикључио великом скупу држава које су своју престоницу преместиле из историјског (по правилу највећег) главног града – што је у Казахстану Алма Ата (или Алмати). Тада је за престоницу проглашена Астана (до тада Акмола) која се налази у средишту земље. Ова одлука је имала своје геополитичке и функционалне разлоге. Престоница је пребачена у географски центар земље, а што се тиче овог другог, било је лако изградити модеран град тамо где је до тада било мало место. Са друге стране, Алма Ата је опкољена планинама и није могла да се даље шири.

 

Казахстан је кратко време био пета нуклеарна сила света, али је своје атомско оружје уништио. Данас има ракетни систем интегрисан са Русијом. Према Мирославу Лазанском, који је скоро посетио Казахстан, То је земља општег просперитета. У свом тексту у „Политици“ Лазански није приметио најнижу стопу незапослености у земљама бившег СССР-а, али га је један читалац у коментару исправио.

 

 Заставa Казахстана одражава тенгријански дух средње Азије. Усвојена је 4. јуна, 1992. Састоји се из небоплаве позадине, са степским орлом испод златног сунца са 32 зрака у центру и мрежасте шаре постављене усправно на левој страни. Шара представља уметност и културне традиције старог каната и Казака. Светлоплава позадина представља разне турске народе који чине данашње становништво земље и њихове претке, укључујући Татаре, Монголе, Ујгуре и друге. Међу овим народима плава боја има религиозни значај,  модерније тумачење је како небоплава боја представља широко небо Казахстана, и слободу. Златни орао је везан за царство Џингис Кана, који је владао Казахстаном под плавом заставом са оваквим орлом на њој; то је подсетник на поносну историју народа који формира данашњу државу Казахстан.

 

Казахстан је био насељен још од каменог доба. Клима и рељеф ове област су били погодни за сточарство. Историчари верују да је коњ први пут припитомљен управо у степама Евроазије. Како су градови Тараз и Хазрат-е Туркестан служили као важне станице на Путу свиле, који је повезивао исток и запад, ово подручје добија велики стратешки значај када су га у 13. веку освојили Монголи. Под Монголским царством ово подручје је подељено на покрајине, које су после постале део Казашког каната. Током 17. века чести су сукоби Казаха са Ојратима, савезом западних монголских племена, међу којима су Џунгари били најагресивнији. Почетак 18. века је период када је Казашки канат доживео свој врхунац. У овом периоду је Мала хорда учествовала у рату против Џунгара од 1723. до 1730. године, који је пропраћен великом инвазијом овог племена на казашке територије. Под вођством Абул Каир Кана Казаси су победили у овом рату. Кључне битке су биле на реци Буланти 1726. године и битка код Анракаја 1729. године. Аблај Кан је такође учествовао у многим биткама против Џунгара, те је проглашен за народног хероја.

 

12597109_10204478919928025_1847446507_o

 

Казаси су такође били жртве честих напада Калмика са Волге. Калмици су иначе грана Ојрата која је напустила постојбину суочена са нападом манџурске Кине. Остали су верни будистичкој вери у својој новој домовини, где су прво били руски вазали, а онда под директном управом Русије. Увређен бирократским поступком руског чиновника, калмички кан је почетком 19. века решио да се врати у Монголију под управу Манџураца. Прешли су тежак пут преко територије данашњег Казахстана и кинески цар (манџурска династија Чинг) им је приредио величанствени дочек. На територији Казахстана постоје и данас трагови будизма – град Семипалатинск (казашки: Семеј) је добио име по седам палата будистичког манастира.

 

У 19. веку Руска Империја се ширила, између осталог и у централној Азији. То је био период „Велике игре“ који је трајао скоро пуних 100 година, од 1813. до 1907. године када је потписан Англо-руски споразум. Руски цареви су тада владали територијом данашњег Казахстана. Северна граница Казахстана није природна, нити између централне Азије и Сибира постоји јасна линија раздвајања. Тако су области северног Казахстана, као и јужног Сибира, привукле многе руске колонисте и досељенике у 19. веку и касније. Казаси су 1959. године чинили тек 30% становништва, док су етнички Руси били најбројнији са 43% становништва Казашке ССР.  У току Другог светског рата Казашка Совјетска Социјалистичка Република је дала 5 националних дивизија Црвеној армији. Две године након завршетка Другог светског рата основана је главна совјетска локација за тестирање нуклеарног оружја, полигон у Семипалатинску (руководилац совјетског нуклеарног пројекта био је Лаврентин Берија).

 

Под вођством Нурсултана Назарбајева, који се 1989. године појавио као лидер Комунистичке партије Казахстана и две године касније победио на изборима за председника Казахстана, ова држава је остварила значајан напредак. Од 2000. године уследио је још бржи привредни раст, првенствено захваљујући великим резервама нафте, гаса и минералних руда. Председник Назарбајев је у протеклих 10 година своје владавине учинио неколико потеза које му замерају идеолошки либералисти, као нпр. цензура медијске расправе о неким спорним законима, блокирање опозиционих веб страница, забрана вехабијског покрета и одбијање захтева да се гувернери 14 провинција бирају директно на изборима, уместо да их поставља председник.

12714395_10204478922448088_987093327_n

 

Ако се држимо „официјелне“ поделе на Европу и Азију, највећи део Казахстана је у Азији, међутим један део се налази преко реке Урал и допире скоро до Волге, па је према томе у Европи. Тако је Казахстан евроазијска земља и на тај начин  се протеже на територијама Европе и Азије, као што је случај са Русијом и Турском. Иначе, ова подела нема много смисла, податак се више даје као занимљивост.

 

Казахстану на западу припадају делови Прикаспијске и Туранске низије. Велики део средишњег простора чине разбијена побрђа Казашке висије висока између 300 и 900 метара надморске висине. Побрђа и велики део запада земље изграђени су од старих кристаластих стена. Кристаласте стене су у низијама прекривене дебелим наносом који је настао механичким трошењем стена. Уз саму југоисточну границу се простиру високи предели у којима доминирају планински венци Тјен Шана, Алтаја, Алатауа, Каратауа и др. Највећи врх Казахстана, Хан Тенгири (7.010 метара), се налази управо на Тјен Шану, на граници са Киргистаном. Планина Тјен Шан обилује и другим импозантним рељефним облицима. Један од таквих је и кањон Чарин у долини истоимене реке, дубок између 150 и 300 метара. Ове планине су добрим делом грађене од вулканских стена, што значи да су веома богате рудама.

 

Казахстан је најконтиненталнија земља на свету. Каспијско море, на које излази, заправо је слано језеро (највеће на свету). Удаљеност од океана је најмање 2.000 км, што нам јасно говори о телурској природи ове земље. Планински врхови међу највишима на свету (уочимо име Тенгири или Тенгри) нам, као и застава, говоре о уранској природи казашке земље. Последица изразито континенталног карактера земље је и одговарајућа клима. Дневна и годишња колебања температуре су велика, а прелазна годишња доба (пролеће и јесен) нису посебно изражена. Прелази из хладнијег у топлији део године и обрнуто су доста нагли. Зиме су сурове и веома хладне. Температуре у јануару падају и испод -20 °C. Лета су доста топла. Температуре у овом периоду досежу и 30 °C, али су ноћи и у ово летње доба доста хладне. Како је Казахстан добро ограђен високим планинама са истока и југа, ваздушне масе до њега доспевају као суве. Због тога велики део земље има мало падавина. Равничарски предели немају нигде више од 300 mm падавина, док у пустињама количина падавина не премашује 200 mm. Само планинске области имају годишње више од 1.000 mm падавина. У Кепеновој класификацији клима доминира суви степски климат (БС), а посебно на југу земље је присутан и пустињски климат (BW). Са повећањем надморске висине јавља се и бореална (Дф), те клима тундре (ЕТ).

С обзиром на веома мале количине падавина, у земљи нема велики број река. Највећа је Сир Дарја, која се улива у Аралско језеро. Казахстану припада и горњи ток Иртиша и доњи ток Урала. Поседовање горњег тока Иртиша има велики стратешки значај, пошто је то једна од највећих сибирских река. Језера су већином слана, па им је економски значај мали. Највећа језера су Балхашко и Аралско, које Казахстан дели са Узбекистаном, а такође му припада и део Каспијског, највећег језера на свету. Осим ових постоји велики број површински мањих језера попут Зајсанског, Тенгишког, Алаколског и др. Воде свих већих река се користе за натапање засејаних површина. Без наводњавања не би било интензивне пољопривреде. Обиље подземних артешких вода веома се користи за све видове водоснабдевања. Педолошка карта Казахстана је једноставна. Северни део земље прекрива плодни чернозем, средишњи смеђа, доста неплодна полупустињска тла, док су на југу типичне пустиње. Управо овакви педолошки услови и оскудица у води учинили су да је у земљи развијен врло оскудан биљни свет. У планинским просторима су заступљене шуме, али оне обухватају мање од 5% површине. Сви остали делови Казахстана су травнате степе и пустиње.

 

12746404_10204478924208132_2146279634_n

 

Казахстан је земља од огромног геополитичког значаја, с обзиром да се налази у самом средишту великог евроазијског континента. Управо је тамо Збигњев Бжежински лоцирао „шаховску таблу“ на којој се одиграва стратешки сукоб 21. века. То је огромна земља, богатих ресурса, али ретко насељена. Оштра клима разлог је слабе насељености; међутим савремена урбанизација смањује ове проблеме – док ће за љубитеље Природе, па и мало тежег живота, остати сасвим довољно прилика за уживање. Казахстан се налазио на  некадашњем Путу свиле, а налазиће се и на новом "Путу Свиле" који је почела да гради Кина уз учешће Русије. Тада ће његов значај бити још већи, а могуће да ће привући људе жељне нових прилика. За разлику од многих земаља Другог и Трећег света у којима је „увођење демократије“ имало катастрофалне последице, Казахстан има стабилан политички систем, што је гаранција мирног напретка, барем у догледно време.

 

Иван Вукадиновић