Доријан Нуај


КРХОТИНЕ ОГЛЕДАЛА ТРАДИЦИЈЕ

 

Доријан Нуај, рођен је 1971. и социолог је по образовању. Бави се изучавањем езотеријских токова и њихових утицаја на историју, идеологију, религију и политику. Објавио неколико књига код Укроније у Београду: „Контраиницијација“ (2013), „Доктрина сатанизма“ (2012), која представља измењену и допуњену верзију књиге „Божанска револуција катастрофе“ (2008), затим збирку поезије „Црни немис“ (2010), прозни рад „Луцифереза“ (2010) и збирке поезије „Акваномикон“ Инпресс, Београд (1995) и “Фалусна кочија” самостално издање Приштина (1991). Такође објављивао у часописима „Градина“, „Унус Мундус“, „Лимес Плус“, „Буктиња“ итд.

 

Шта је, по теби, Примордијална Традиција? Где су њени корени и њен крај?

 

Рене Генон је, симболички, Примордијалну Традицију упоредио са великим огледалом које је током историје разбијено. Данас су од те некада јединствене традиције остале само крхотине. Човек више није у стању да јасно сагледа самог себе у огледалу Традиције, јер крхотине рефлектују мноштво ликова. Отуд је Јулиус Евола у праву када антички императив „спознај самог себе“ у данашњем времену сматра неадекватним, односно данашњи човек више није кадар да самом себи пружи одговор на то питање и да учини ваљан напор у самоспознајном правцу. Стање духа данашњих људи је попут тог Геноновог разбијеног огледала. Зато данашњи човек не успева да успостави и одржи интегритет свога ума и духа. Он јури од једне до друге сензације, од једног до другог сензибилитета, између свиђања и несвиђања, између страха и беса. При таквом стању свести не може постојати веродостојно оно што називамо традицијом уопште а камо ли још Примордијалном Традицијом. У међувремену она је постала мит.

 
oro
 

Што се тиче њених корена, они су у темељима мита. Оно митско је израз те претпостављене Примордијалне Традиције. Кажем претпостављене јер ми разумски не можемо чак ни доказати њено постојање на начин уверљив данашњим идеолошким мерилима и трендовима интелектуалног укуса и менталитета. Па ипак, усуђујем се да је постулирам јер би супротно значило негирање оног митског у колективној свести народа и људских заједница. Дакле, ту видим корене Примордијалне Традиције. Е па колико је у данашњим људима изражена та митска свест толико је данас присутна Примордијална Традиција. Не бих рекао да је нестала, него се једноставно повукла пред надирућим нихилизмом анти-традиције и снага субверзије. Данас су снаге субверзије постале оно што се зове главни ток. Отуд би било исправно деловати субверзивно у односу на владајућу и етаблирану субверзију.

 

Да ли човечанство еволуира или заправо де-еволуира, и да ли је уопште могућ повратак Традицији?

 

Не бих рекао да на делу имамо некакву еволуцију човечанства. Еволуција је једно а теорија еволуције нешто друго. Данас се појам еволуције колоквијално користи у дарвинистичком смислу развоја из једноставнијих ка сложенијим организмима, али тај поглед на свет је израз материјализма. Таква мерила нису погодна за описивање стања човека, али такође то није ни библијски креационизам. Еволуцију тумачим као пут повратка себи, оживљавање нашег сећања на нашу праву природу. Еволуција је стога буђење, подсећање и отуд тај процес не може бити колективан будући да нису сви људи исти. Сам појам „човечанство“ је некаква идеолошка апстракција утемељена на идеји о једнакости људи и лишена дубљег садржаја. Међутим, у колективном смислу, нека заједница или народ, може учинити напор у правцу тог повратка, али то је у условима владајуће разоружавајуће субверзије тешко учинити, па делује и (траги)комично. Типичан пример тога су дисфункционални национализми малих народа. Колективно буђење у том смислу значило би повратак неке заједнице својим митским коренима и идентитету. Међутим, како су данас читави народи дезоријентисани, тешко је постигнути консензус, чак и у оквиру једне личности а камо ли већих група. Ипак, оно што је могуће јесте стварање мреже идентитарне солидарности у границама сличности.

 

Суштина Традиције јесте у идентитету, у оној целовитој слици које рефлектује огледало Примордијалне Традиције. Када појединци остваре напредак у откривању свог истинског идентитета, онда ће се лакше међусобно повезати. Када кажем истински идентитет, не мислим само у оквиру некакве мистичне антропологије, него и у оквиру људске заједнице. Идентитет појединца се огледа и у људској заједници. Стога је потребно присетити се и оживети тај основни идентитет. Добар почетак је истражити и баштинити породично наслеђе, сазнати претке и одржавати пре свега породичну традицију. Димитрије Митриновић је говорио да свака раса треба доћи до своје суштине. У данашње време је угрожена управо та суштина и то сваке расе, сваког народа, сваког идентитета. Традиција о којој говоримо је функционисала у неко друго и другачије време. Не можемо се вратити у прошлост нити оживети установе, обичаје и традиције прошлости. Али, одржавајући делове митске свести и свести о идентитету, могуће је установити неке другачије моделе људског појединачног и колективног идентитета. Ту врсту сећања и откривених садржаја Традиције неопходно је поставити у нове токове функционисања. Можемо бити против модерног света, али не можемо искочити из његових оквира.

 
humnizam 1
 

Можемо ли данашњег човека с правом назвати Хомо Сапиенс Деменс – човек малоумник, како га називају социјални антрополози?

 

Наше време, без обзира на све, нуди велике могућности сагледавања и спознаја, јер ми нисмо најмлађи у историји, него најстарији. Данас нам стоје на располагању многе могућности сазнања, али и ту је главно питање оријентације и мотивисаности људи да истражују, сазнају и уче. Ми данашњи људи јесмо израз сенилности човечанства па се отуд можемо на неки начин присећати детињства. Чак, тај тренд је приметан на светском нивоу. На делу је општа помама за древним, античким, митским или митско-фантастичним, ванземаљским, само да се некако побегне одавде, од ове и овакве стварности. Многи опсесивно и масовно копају по остацима прошлости, у покушају да залепе ситне комадиће разбијеног огледала првобитности. То је израз тежње повезивања са прошлошћу, са нечим првобитним, древним и неисквареним. Не мислим да то може да штети, осим што подстиче подивљалу фантазмагорију, али такође не мислим и да од тога има неке користи јер се људска пажња и заинтересованост расплињавају у обиљу разних садржаја. Дакле, не бих рекао да је данашњи човек малоумник, али сенилан јесте. Срећом, сенилност о којој говоримо је вештачка па увек постоји могућност да та копрена заборава буде полако стргнута са лица човека.

 

Зашто је модерни хуманизам лош?

 

Модерни хуманизам је секуларни, идеолошки облик хришћанског хуманизма уз античке примесе. То је декаденцијски спој Јерусалима и Атине оживљен рационалистичким доктринама тзв просветитељства. Тај хуманизам је идеолошке природе и има универзалистичке тежње. Он тежи да обухвати и редефинише оно што назива човечанством у један неиздиференцирани и редуковани облик у оквиру општих и универзалних правила за све, невезано од чињенице да сваки колективни идентитет, етнички, племенски, национални, расни или верски, има своја посебна правила и вредности. Хуманизам је у служби глорификације идеолошког човека и идеолошког човечанства, а против историјских идентитета и конкретних људи. Уместо њих, модерни хуманизам ствара неке нове псеудо-идентитете, формирајући нове нације од радикализованих субетничких елемената, нове верске идентитете од инстант религијских облика, нове друштвене групе од делова старих истргнутих из контекста те сведених на псеудоидентитарну „мањину“ чији је основни предзнак расно порекло, верско убеђење, идеолошка или сексуална оријентација. Модерни хуманизам је у том смислу један облик репресивног идеолошког светоназора са геноцидним последицама.

 

На који начин „Сенка“ данас доминира на светском нивоу?
 
 
Ту сенку сам помињао у једном тексту као заједничко одређење оних психичких и духовних својстава који потичу из инфериорних предиспозиција психолошке и рекао бих – магијске природе. Та сенка је последица неуравнотежености у стању свести и духа данашњих људи, а нарочито водећих елита. Порекло те неуравнотежености јесте у домену окултног. Поменутим разбијањем огледала Примордијалне Традиције, временом су се губиле и искривљавале разне езотеријске школе које су баштиниле њена учења, попримајући изопачене облике. Ти изопачени облици постали су генератори духовног отрова који храни сенку чији је делокруг готово сав људски свет.

 
сенка боље
 

Који су то догађаји у историји допринели да човек достигне стање у коме се данас налази?

 

Такве судобносне догађаје можемо пратити до самих освита познате нам историје, али свестан сам да морамо негде повући црту и определити се за неке карактеристичне догађаје који су имали великог утицаја на уобличавање света данашњице. Као тренутак у историји, који фигурира као коначна вододелница када су историјске силе покренуле свој ток ка данашњем развоју, јесте година 1492, по много чему бременита потенцијалима који су се касније испољили. Као прво, то је година Колумбовог открића Америке што представља суштински заокрет у перципирању света и експанзији Европљана, утемељивши оно што зовемо модерним добом, новим веком, када су ударени темељи формирања савременог света. Са друге стране та година је везана за две велике историјске трагедије: америчких староседеоца и шпанских Јевреја.

 

Такође, осим 1492, симптоматичне су и године 1314 (мученичка смрт мајстора темпларског витешког реда Жака Де Молаја), 1517 (почетак реформације Мартина Лутера), 1614 (објављивање манифеста Фама Фратернитатис, чиме је откривено деловање розенкројцерског реда), 1776 (оснивање реда Баварских Илумината и проглашење независности САД), 1789 (Француска револуција), 1848 (објављивање Комунистичког манифеста) и коначно 1904 (диктирање Књиге Закона Алистеру Кролију). Наведене године су кључни догађаји који су значајно усмерили или наговестили обликовање оног у чему живимо данас, али и оног што ће тек доћи. Разјашњење значаја и утицаја сваког од наведених догађаја био би предмет читаве једне књиге. У сваком случају, све наведене године и догађаји, у неку руку јесу оваплоћење месијанског духа и представљају израз иницирања далекосежних историјских промена.

 

Да ли данашња држава има воље и шансе да се избори са патологијом модерног друштва?

 

Као прво данас више не постоји држава, јер основни предуслов њеног постојања је суверенитет. На прсте се могу пребројати заиста суверене државе. Међутим, оно што постоји јесте читава мрежа институција које представљају мешавину националних и наднационалних тела и механизама чија је сврха уподобљавање локалног глобалним потребама. Институције државе налазе се у функцији наднационалних и глобалних организација, мрежа и институција, које су премрежиле сваки сегмент живота и развластиле сваки облик суверености. Институције државе су у том смислу домаће ткиво у служби страног тела које је присутно – да се изразим – у облику маркера за мониторинг и корекцију. Као таква, држава није заинтересована за борбу против било чега осим оног што директно угрожава интересе носилаца локалне власти или глобалног програма које локални актери спроводе. Дакле, десуверенизована држава нема и не може имати никаквих шанси против било чега. Међутим, једино ефикасно средство против патологије модерног друштва јесте заједница.

 
patologija
 

Уколико желе да опстану, данашњи људи морају окренути леђа друштву, а фокусирати се ка стварању заједнице, породице, суседства, фамилијарности, солидарности. Потребно је бити што мање завистан од друштва, економски и психолошки, а све више утемељен у заједници и њеној мрежи солидарности. Не учествовати у друштвеним трвењима, расправама, темама, политичком процесу, не улазити у расправе, сукобе, него темељно и истрајно радити на грађењу локалних мрежа одрживих малих заједница. Спорове и проблеме решавати међусобно, без уплитања јавних институција у личне проблеме. Репресија зависи од кооперативности њених жртава. Па зашто смо онда толико предусретљиви у тој кооперативности?


Будући да је човек све више налик припитомљеној животињи, бићу масе без сопствене воље, где појединац може тражити излаз из те ситуације? Како да се врати својој природи са којом је очигледно „завађен“?

 

Да би се болесник излечио потребно је да он то заиста хоће. Да би то хтео потребно је прво да постане свестан своје болести. Потребно је да човек сагледа себе и запита се зашто је толико бесан, откуд толики гнев у њему, зашто осећа некакву неодређену тескобу? Управо су ти тескобни осећаји основни индикатор рекао бих – онтолошке болести. Препознавање те болести и решеност да се она превазиђе први је корак у повратку самом себи. Други корак јесте препознати природне тежње сосптвеног бића и усмерити своју вољу ка испуњењу онога чему заиста стремимо. Треба да ослушкујемо наше тело, наш ум, наше снове, карактер, осећања и препознати шта нам поручују ванразумски чиниоци нашег бића. Тако ћемо уочити шта је природно а шта неприродно у нама, па ћемо отуд бити кадри да доносимо праве одлуке шта нам ваља чинити.


Који се духовни принципи, по теби, сукобљавају кроз историју?

 

Духовни принципи, иако апстракни, имају своје носиоце у конкретним људима, а ти људи припадају одређеним народима, културама и расама. Отуд је сваки сукоб духовних принципа израз сукоба њихових носилаца. Ти принципи, условно речено, имају своје овоземаљско утемељење у духовном менталитету конкретних народа. У том смислу имамо сукоб индоевропских, медитеранских те блискоисточних, афричких, индијских, далекоисточних и других мање распрострањених духовних начела. Та начела су израз менталитета одређених раса, култура и поднебља. Они се међусобно прожимају и сукобљавају. Међутим, данас актуелни нихилизам, као израз не-бића, као не-принцип, главни је и суштински непријатељ сваког аутентичног расног, културног, етничког, езотеријског и религијског начела. Он је од свих узео по нешто и то претворио у радикално ништа.


Шта је то божанска револуција катастрофе и какав би био њен револуционар?

 

Божанска револуција катастрофе је мој покушај скицирања једне активне доктрине на трагу Еволиног јахања тигра. Она подразумева актуелизацију једног радикалног езотеријског менталитета негације негације, субверзије спрам субверзивног, ради убрзања његовог краја. То деловање има антиномијски и револуционарни карактер те изискује животну посвећеност оног типа човека којег Евола назива интегралним. Револуционар којег претпостављам јесте посебан тип интегралног човека, који је апсолутно утемељен у самом себи те представља једну, по главни ток субверзивну монаду. Револуционар је израз онога што се у херметизму назива микрокосмосом. Притом, он је заогрнут тамом и окружен мрачним силама које пројектује у глобалну атмосферу сенке, на једном апстрактном нивоу, у циљу изазивања промена које ће исходовати коначном пропашћу изопаченог људског елемента.

 
revolucionar
 

Зашто сматраш да треба убрзавати долазак „катастрофе“ ако је он већ неминовна и ако свет (према учењу о Кали Југи и учењу традиционалиста) пропада све већом брзином?

 

То убрзање, по мом дубоком уверењу, даје некакве шансе за опстанак живота, јер подразумева радикалнију селекцију. У питању је нешто налик алхемијском процесу. Познато је да алхемичар имитира и убрзава природне процесе сазревања метала у утроби земље. Он верује како злато у утроби земље природним путем те веома споро дозрева из мање племенитих метала, почевши од олова, калаја итд. Дакле, као што алхемичар, у лабораторијским условима, неприродно убрзава процес дозревања метала сложеним операцијама загревања, тако и божанска револуција катастрофе убрзава саму катастрофу. Разлози су практични и садржани су, спрам историјских процеса, у кратком трајању људског века. Као што алхемичар заправо ради на сопственој трансформацији радећи на претварању обичних метала у злато, тако и револуционар о коме је реч заправо преображава себе спроводећи саму револуцију.


А сад нешто што је тренутно актуелно…Да ли би евентуално проглашење Јерусалима за престоницу Израела имало и неки дубљи значај, осим историјског? На пример, окултни?

 

Морам признати да сам помало изненађен овим питањем, али у проглашењу једног историјског култног града за престоницу једне у суштини секуларне и демократске државе каква је савремени Израел, не видим никакав значај окултне природе. Данашњи Израел је израз националистичке идеолошке еманципације јеврејског народа и његове потребе да има сопствену државу, што је сасвим у складу са духом времена и доктрине националног самоопредељења. Израел је израз тежње јеврејског народа за самоодржањем и то је сасвим разумљиво. Ипак, имајмо на уму да овај Израел није сакрални Израел традиционалног јудаизма који ће постојати као Божја држава онда када јерусалимски Храм буде обновљен. Без обнове Храма, а што по дефиницији значи и повратак обитавалишта Бога у њему, нема суштинске обнове Израела, јер обнова Израела значи крај прогонства јеврејског народа из обећане земље. Међутим, како тај Храм још увек није обновљен, изгнанство још увек траје. Суштина постојања Израела јесте да изгнанство јеврејског народа буде окончано.

 

У складу са јудаистичким концептом историје та одлука је потпуно у Божјим рукама и не зависи од деловања националистичких покрета, група или појединаца који нису директно од Бога изабрани. Дакле, то што је актуелни амерички председник „иствитовао“ одлуку о премештању амбасаде његове псеудоимперије из једног у други град на Блиском истоку, у оквиру савезничке секуларне државе, има само и искључиво политичке а не некакве езотеријске и мистичне конотације. Јерусалим је главни град духовног Израела, али тај Јерусалим је, без обзира на све, у духовном смислу и даље у рушевинама, будући да у њему још увек нема Храма у коме би врховни свештеник славио Јахвеа.

 

Хвала на одговорима.

 
 

Вукашин Лутовац/Весна Какашевски