Нова левица, филозофија постмодерног Запада


 

  Главни мисаони токови Запада у епохи постмодерне, завршеног модернизма, углавном су остали непознати „периферији“, и то не само поборницима либералних вредности, американизма, глобалног Запада, итд. већ и њиховим противницима. Они који данас пропагирају либерална схватања у незападним земаљама, земљама „периферије“ (периферије у односу на Запад), као и они који их ватрено оспоравају, воде расправу са либерализмом од пре најмање четврт столећа, губећи из вида да је у међувремену на Западу пређен огроман и сасвим специфичан мисаони пут, а да је савремени постлиберализам нешто другачије и прилично различито од тога. Либерализам касног XX века није исто што и постлиберализам XXI века, који се данас може означити као главни ток филозофије постмодерне, односно као главни мисаони ток на Западу.

 

Један од најзанимљивијих, али и најосмишљенијих мисаоних токова постлибералног и постмодерног Запада је оно што се данас назива „новом левицом“. На њега се, с дубоким разлозима, Дугин посебно осврће у својој књизи. Нас на овом месту не занима толико генеза самог покрета, колико веома исцрпан пројекат будућности ових мислилаца, односно пројекат пожељне или „исправне будућности“. Историјско искуство нас учи да се остварују управо такви, заокружени, систематски осмишљени и доследно развијани идејни пројекти, пројектујући своје утопијске садржаје у мање или више блиску будућност. А то и јесте главни циљ мислилаца „нове левице“ или „постлиберализма“.

 

burqa_liberation2010-med-wide
 

Ипак, треба подсетити да његове зачетке треба тражити у 50-тим и 60-тим годинама прошлог века, у оквирима ултралевог марксистичког, троцкистичког и анархистичког покрета. Филозофи постмодернизма или „нове левице“ се и данас позивају на „ филозофе сумње“ (попут Ничеа, Маркса или Фројда) и инспиришу се радовима Сартра и Клод Леви-Строса. Филозофи „нове левице“ су структуралисти, који се негде од краја 80-тих издају за постструктуралисте. За њихов политички манифест можемо сматрати књигу „Империја“ Американца Мајкла Харта и италијанског филозофа Антонија Негрија. (Овај последњи је током 70-тих година прошлог века био радикални марксиста и теоретичар Црвених бригада.)

 

Перјанице филозофије постмодернизма и „нове левице“ су у основи антиглобалисти. Њихова полазна идеја је да грађанско, буржоаско друштво представља исход репресије и насиља „надградње“ (политичког система, елита, других филозофских система, друштва, тржишта…), које се врши над разнолико схваћеном „базом“ или „структуром“. Институције грађанског друштва постају мета њихове радикалне критике, односно предмет деконструкције, која наводно демократско, буржоаско друштво раскринкава као дубоко репресивно и тоталитарно.

 

Цивилизован човек је искварен и настран варварин

 

Деконструкцији ових филозофа подлеже и сам појам цивилизације. Структуралистички прилаз овом појму подвргава сумњи основна обележја „цивилизације“ насупрот „дивљаштву“ и „варварству“, чиме, за разлику од либерала XX века, оповргава и пориче и саме претензије западне цивилизације на универзалност, екуменичност. У практичном смислу, то значи довођење у питање односа Запада према другим цивилизацијама као мање вредним. У складу са тим, илузорни постају и појмови „дивљаштва“ и „варварства“. Цивилизација их не укида нити их превазилази, као што је то сматрала западна мисао прошлог или претпрошлог века, већ „варварски“ принципи грађења друштва у цивилизацији само прелазе у област несвесног, постајући још моћнији.

 

„Цивилизован“ човек у оваквој оптици „није нико други до `опаки дивљак`, искварен и настран `варварин`“. То објашњава ратове, револуције и масакре модерног доба, чији ужаси превазилазе све до сада виђено у људској историји. Закључке оваквог приступа можемо извести и сами: Запад више није привилегована цивилизација, нити је цивилизација која може да полаже искључиво право на универзализам. Напротив, „постоје друге цивилизације са сопственом и различитом варијантом `универзализма`“. Или једноставније речено: постоје различите цивилизације које уопште не деле западне вредности и за које западна цивилизација није обавезујући модел.

 

levica
 

Пројекат пожељне будућности

 

У чему се, међутим, састоји пројекат пожељне будућности са становишта филозофа постмодернизма Запада?
Основне тачке наводимо према књизи Александра Дугина „Четврта политичка теорија“:

 

Одрицање од разума (душевног здравља). Алтернатива томе је свестан избор душевне болести: схизофреније на пример у делима Делеза.

 

Смрт човека (Бернар Анри Леви), смрт аутора (Ролан Барт).

 

Превазилажење свих сексуалних табуа и ограничења (одбацивање самог појма настраности, прихватање инцеста, слободан избор пола…)
Легализација дрога (у чему је легализација „лаких“ дрога само први корак).

 

Рушење уређеног, структурираног друштва и државе у корист „мноштва“ и анархистичких заједница у свим облицима.

 

Заједнички именитељ свега тога јесте „трансхуманизам“.

 

Сви релевантни друштвени покрети и темељне друштвене промене на Западу, у последње две деценије или дуже, уклапају се у овај једноставни програм од пет тачака. Догађаји се развијају управо у том смеру, који су назначили идеолози постлиберализма и „нове левице“.

 

На противницима и поборницима либерализма, глобализације, Запада јесте да се према њима одреде, да изнова промисле о Западу и свом односу према њему, прихватајући их или одбацујући, или евентуално нудећи сопствену алтернативу. Једно треба имати на уму: модернизација друштва припада XIX и XX веку коначно је завршена. Питање које нам се данас намеће у основи је веома једноставно: желимо ли да пасивно прихвитамо овакву будућност или за себе ипак захтевамо нешто друго?

 

Пуко одбацивање овакве визије будућности није довољно, тим пре што је реч о будућности која се у појединим својим сегментима већ остварује и претвара у сасвим опипљиву реалност. Алтернатива томе мора бити барем једнако дубоко и свестрано промишљена као и пројекат коју нуде идеолози „нове левице“.

 

Борис Над