Евроазија и Традиција у домаћем издаваштву


 

Кафе-бар „Азра“

 

Да бисмо разговарали о Евроазији и Традицији у домаћем издаваштву, односно о издањима објављеним на српском језику, морамо прво кратко дефинисати оба појма. Сам поглед на карту света говори нам да Европа и Азија нису баш уобичајени континенти, односно да је њихова "граница" (Урал се обично узима као такав) спорна. Први Eвроазијци су уочили да нема ни јасне културолошке границе између две области. Отвара се питање како онда Евроазију можемо дефинисати - као "нешто између" Европе и Азије "у ужем смислу", нешто што није ниједан од та два континента, или као јединствени континент који обухвата и Европу и Азију, са тим "између" (практично Русијом и околним земљама) у свом центру. Евроазија је досад посматрана на оба наведена начина.

 

Евроазијство као покрет настаје и обнавља се у Русији у временима преиспитивања, после Октобарске револуције и после распада СССР-а, двадесетих и деведесетих година прошлог века. Реално гледано, Срби се нису много преиспитивали двадесетих година (осим уметничких кругова), а требало је. Деведесетих година код нас јесте почело преиспитивање, чак линије подела наизглед сличне онима у Русији из 19. века, које су претходиле првим Евроазијцима. Сличност је само наизглед, јер за разлику од руских "западњака" који су углавном били патриоте (мада погрешних схватања), чак неки империјалистички опредељени, код српских "западњака" родољубља углавном није било. Данас се Срби и даље преиспитују, трагају за својим идентитетом, мада је према званичном дискурсу са тиме завршено - српски идентитет се везује за западноевропски, што се доказује саставом парламента, и сл. Но, овде су представници издавачких кућа, чија издања говоре о томе даова прича далеко од завршене, те да са источном страном нашег идентитета није све готово...

 

12784419_10204534342153546_1324034535_n

 

Што се тиче Традиције (великим почетним словом), постоји директна веза са евроазијством, пошто је Александар Дугин (обновио евроазијство) у корпус својих идеја укључио традиционалистичке ставове, пре свега Јулиуса Еволе, затим Рене Генона и још неких аутора. Традиција, како је посматрају ови аутори нису само обичаји, етнологија, фолклор или музеј. Мада све ово није небитно у очувању идентитета... Ми се не морамо у свему слагати са ауторима као што су Јулиус Евола, Рене Генон или Мирча Елијаде. Ја се рецимо не слажем у свему са Еволом, нити сам прочитао сва његова дела. Оно што је кључно то је видети Традицију као непрекинути ланац Вредности који постоји миленијумима. Уочимо да је и ово Вредност са великим В, за разлику од "европских вредности" које служе као поштапалица кад год савремени "европејац" нема неки опипљиви аргумент - у смислу шта та његова ЕУ стварно народу нуди. Не, овде говоримо о светоназорима који постоје одавно, у различитим појавним облицима, док ово "европејско" постоји тек неких 30 до 40 година (размислите од кад постоје геј права, регулаторна тела, "невладине" организације...)

 

Најзад, рецимо нешто о самом месту радње, ове трибине, промоције евроазијске и традиционалистичке Вредности. Овај клуб носи часно име Азра. Група "Азра" је креација Бранимира Џонија Штулића, који је обновио традицију средњовековних трубадура, хроничара стварности. Осим тога, Штулић је преузео у данашње време тешко замислив подухват, преводећи десет позамашних књига античких класика. Ко прочита ове Џонијеве преводе, Традиција ће му бити јаснија! Но, не морате баш читати у том преводу, само се држите наведеног списка од “Илијаде и Одисеје”, па преко историчара Старог века. Што ће рећи не само да понављате како ће "Спарта победити Атину" (односно телулократија таласократију - Дугинова теза), него да прочитате Тукидидов “Пелопонески рат”, па да видите како и зашто је Спарта стварно победила Атину, а и зашто спартанска премоћ није дуго потрајала... Што се тиче геополитичких ставова Џонија Штулића, они нам нису познати, но не очекујемо од једног ванвременског уметника да се спушта на земаљаску раван. Једна његова изјава је, ипак, веома поучна. Питали су га што не окупи бенд, па засвира у "екс-Ју" (како то наши либералисти кажу) републикама. Он је само рекао: "Не свирам на окупираним територијама."

 

Говорили су представници издавачких кућа - Весна Пешић (Пешић и синови), Владимир Меденица (Логос) и Иван Павловић (Укронија) и Иван Вукадиновић (Евроазијски пут) у својтву модератора.

 

Иван Вукадиновић