Четврта политичка теорија: изазов постмодернизма


 

  Крајем 80-тих година прошлог века, с падом Берлинског зида, двополарни светски поредак (утврђен у Јалти) се срушио. Америка са својим савезницима (западни војно-политички блок) надвладао је источни, „комунистички“, доводећи до распада СССР и Варшавског пакта. На његовим рушевинама настао је једнополарни свет, на челу са САД као једином светском суперсилом и као неупитним светским хегемоном. Либерализaм је остао једина глобална идеологија.

 

Историје нема, има тржишта и телевизора

 

Френсис Фукујама, у свом раду под насловом „Крај историје“, пожурио је да прогласи „крај историје“ и глобалну победу либерализма над својим конкурентима. Либерализам је, наиме, како то сматра Александар Дугин у „Четвртој политичкој теорији“, прва политичка идеологија која се развила из филозофских учења либералних филозофа још током XVIII века. Друга је социјализам (комунизам, марксизам), која је настала током XIX столећа и на одређен начин се реализовала током XX века, с победама социјалистичких револуција у читавом низу земаља (не само у Русији и Источној Европи). Трећа, фашизам, у целости је производ XX столећа, али је „она оборена пре него што је полетела“; о њеној судбини одлучио је исход Другог светског рата, односно пораз немачког Трећег рајха и Мусолинијеве Италије.

 

О чему је у ствари писао амерички филозоф јапанског порекла Фукујама у свом гласовитом раду? На основу помало ишчашене интерпретације Хегелове филозофије историје и ранијих разматрања либералних мислилаца, он је прогласио не само „крај историје“, него и „крај идеологија“. Његово пророчанство је гласило: с победом западног блока историја се завршава и убудуће се неће појавити ниједан противник глобалног капитализма, нити било каква идеологија која ће моћи упутити глобални изазов победничком либерализму. То значи и да ће „остатак света“ пре или касније, на овај или онај начин, милом или силом али у основи ипак добровољно, постепено прихватити капитализам америчког типа. Читава планета ће одсада постати капиталистичка и либерална. Оно што ће се још догађати неће моћи оповргнути основну чињеницу: да је историја дошла до свог неумитног краја. Политика ће бити замењена економијом, а планета обухваћена „јединственим светским тржиштем“. Укратко: „Историје више нема, има тржишта и телевизора“ (А. Дугин).

 
tv_on_demand
 

Френсис Фукујама, у свом раду под насловом „Крај историје“, пожурио је да прогласи „крај историје“ и глобалну победу либерализма над својим конкурентима. Либерализам је, наиме, како то сматра Александар Дугин у „Четвртој политичкој теорији“, прва политичка идеологија која се развила из филозофских учења либералних филозофа још током XVIII века. Друга је социјализам (комунизам, марксизам), која је настала током XIX столећа и на одређен начин се реализовала током XX века, с победама социјалистичких револуција у читавом низу земаља (не само у Русији и Источној Европи). Трећа, фашизам, у целости је производ XX столећа, али је „она оборена пре него што је полетела“; о њеној судбини одлучио је исход Другог светског рата, односно пораз немачког Трећег рајха и Мусолинијеве Италије.

 

Крај модерне, почетак постмодерне

 

Паралелно с тим, догодило се још нешто на Западу, што је другде остало мање-више непримећено или недовољно схваћено: некако у исто време, и сама модернизација је дошла до свог краја. Традиционална друштва на Западу су или срушена или суштински преображена процесима модернизације: „модернизација је достигла унутрашњу међу, допревши до самог дна западне културе“. „Воз је приспео у станицу.“ Даљи прогрес (кретање ка унапред утврђеном циљу) је постао бесмислен или немогућ. Циљ је био остварен. Модерна је исцрпла све своје могућности и дошла до свог логичког краја. Епоха модерне је завршена.

 

Крај модерне је сасвим нова и, помало парадоксално, неочекивана ситуација. На место модерне ступа постмодерна (тако је прозвана у недостатку бољег термина), а историју смењује „постисторија“. С том променом и сам Запад добија ново лице. На место либерализма, који се такође урушава и доживљава свој крај, „умире“ (супротно очекивањима Фукујаме), ступа „постлиберализам“ и читав низ нових мисаоних токова који су покушавали схватити новонасталу ситуацију, попут „нове левице“ и „нове деснице“, и изградити некакав рефлексивни однос према њој.

 

Једна од битних последица довршетка модернизације, или краја епохе модерне на Западу је и та да се Запад од тог тренутка све више окреће себи. Наступа нова епоха (постмодерне). Модернизација (вестернизација) других простора на планети, спасавање „сиромашног Југа“ од стране Запада на пример, постаје сасвим споредан, ако не и непотребан задатак (непотребан за Запад). Наиме, такав циљ има смисла само унутар мисаоних координата карактеристичних за модернизам и либерализам, не и за постлиберализам, који се окреће другачијим питањима и темама, и суштински губи занимање за „периферију“..

 

Један од знакова ове промене (краја модерне и почетка постмодерне) су и кризе које већ годинама потресају Запад: од економске, финансијске и политичке кризе, до немира и побуна међу емигрантима и у сквотовима, од демонстрација присталица нових синдиката мотивисаним социјалним разлозима, до антиглобалистичких и еколошких протеста или геј-парада.

 
vienna-pride-2014-3
 

Наставак текста : Нова левица, филозофија постмодерног Запада

 

Борис Над